Home / Vijesti / Regija / ISPADA DA MI POJMA NEMAMO KO SU HRVATI: Zaprepašćen sam zbog zaprepašćenja Vlade Srbije i njenog predsednika

ISPADA DA MI POJMA NEMAMO KO SU HRVATI: Zaprepašćen sam zbog zaprepašćenja Vlade Srbije i njenog predsednika

Piše: Stevan Lazić

Hrvatska je na prvom konkretnom koraku na putu ka Evropskoj uniji zaustavila Srbiju. A srpski zvaničnici se čude. Vlada Srbije je zaprepašćena. Njen predsednik Aleksandar Vučić je zaprepašćen. I mnogi čije se reči mogu čuti i čitati u medijima takođe su zaprepašćeni hrvatskim postupkom.

Naravno, ima i onih koji znaju o čemu se tu radi, koji su znali šta se će dogoditi, ali se njihove reči retko gde mogu čuti i pročitati.

A ima li mesta bilo kakvoj i bilo čijoj zaprepašćenosti na srpskoj strani?

Ima je samo kod onih koji ne poznaju Hrvate ili veoma malo znaju o njima.

Ovih dana predsednik Vlade na predizbornim skupovima svoje stranke, čiji je takođe predsednik, govori, parafraziram, kako on neće da vraća Srbiju u prošlost nego će sve učiniti da se ona usmeri ka budućnosti. Da gleda u budućnost u kojoj će joj biti bolje. Ako se ovim rečima dodaju i njegove reči o gradnji dobrosusedskih odnosa, za koje će se on na „zapadnom Balkanu“ i na čitavom prostoru evropskog jugoistočnog regiona najiskrenije boriti i pružati ruku svima…

Zaista lepo za čuti. Ali, kakva korist od toga?

Odgovor je jednostavan: veoma mala ili gotovo nikakva.

Jer na Vučićeve reči u Hrvatskoj odmahuju rukama, malko se ljutnu i rade ono što su vekovima  radili: na svako pruženo parče srpskog hleba uzvraćali su kamenom, u najblažem smislu te reči. U Federaciji BiH ista slika. O Albancima i na Kosovu i Metohiji i u Albaniji da se i ne priča.

Da je Aleksandar Karađorđević, pre sto i više godina malo dublje i učenije pogledao u prošlost, onda bi u njoj video Starčevića i Franka. Onda bi i on i ostali srpski čelnici znali kako bi i o čemu trebalo da razgovaraju sa Trumbićem, Supilom i ostalim hrvatskim pregovaračima, tobožnjim zagovornicima jugoslovenske ideje o stvaranju zajedničke države. Za svaki slučaj. Zbog Hrvata. Jer da su Srbi tada… onda ne bi pravili ni Kraljevinu SHS ni Kraljevinu Jugoslaviju.

Ali, Srbi su verovali… Srbi uvek veruju. I ne samo da veruju – ima toga još.

Da su se srpski komunisti okrenuli ka prošlosti i dublje se i učenije zagledali u nju, videli bi i ubijenoga kralja Aleksandra, i rečene Trumbića, Supila, zatim Štrosmajera, Meštrovića, Radića, Mačeka, ustaše u mađarskoj Janko Pusti i u Italiji, videli bi Antu Pavelića, ali i „Cara Šćepana Malog“ u liku odnekud prispelog i 1937. godine nametnutog im Josipa Broza za generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije.

I zna se šta je bilo: Bela Crkva, Rudo, Jasenovac, Stara Gradiška, Jadovno, Kragujevac, Kraljevo, Kozara, glinska crkva, Gospić, Jastrebarsko, Sisak, Novosadska racija, Neretva, Sutjeska, Sremski front…

I ne pogledaše Srbi u prošlost – oprostiše. Poteče pomirenje varljivim rekama meda i mleka. Uz pesme od Triglava do Đevđelije najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti.

A onda protutnja i 1971. i preteće „Hrvatsko proleće“. Poverovaše srpski komunisti i u Ustav iz 1974. godine. I poverovaše i Brozu, i Kardelju… I svojima poverovaše. Pa dođoše devedesete. A Srbi nikako da se okrenu ka svojoj prošlosti, da nauče nešto u njoj i od nje. I desi se što se desi: secesionisti i agresori na svoju suverenu državu izdaše sve što je moglo da se od zajedničke države izda, proglasiše svoju agresiju na Srbe, SFRJ i JNA srpskom agresijom na sebe, proteraše više od pola miliona Srba, konstitutivnog naroda, počiniše najmonstruoznije zločine nad Srbima (a bi im negde, nažalost, i uzvraćeno, što se zločina tiče) i dobiše države.

„Svetska pravda“ pokažnjava samo Srbe koji su činili zločine, ali i gotovo sve najviše srpske rukovodioce. Srpska pravda u Srbiji pokažnjava Srbe koji su činili zločine nad drugima. Za zločine nad Srbima: Hrvati, Bošnjaci i Albanci – ništa. A i srpske žrtve vape za pravdom.

Hrvati su (a o njima je ovde reč, oni su zakočili početak pregovora Srbiji) na prošlosti, ispunjenoj zločinima, genocidom, i uz svesrdnu pomoć fašista i nacista, koje su monstruznošću i prevazilazili kad je u pitanju istrebljenje Srba, gradili upravo to svoje gledanje u budućnost. I najmanje 150 godina znali su šta su hteli. I apsolutna većina hrvatskog naroda, i njihova katolička crkva, i pripadnici JNA i milicije iz njihovih redova… znali su kako stići do cilja: gaziti preko mosta koji se zove Srbi i Srbija, preći preko njega, iz dna duše mrzeti ih, oteti im pojedine teritorije, jezik i istoriju (antifašizam, na primer)… I došli su. E, sad, kakav je taj cilj, šta ih je na tom cilju snašlo, to je već druga stvar.

Povlačenjem kočnice Srbiji u tako „brzom vozu“ ka Evropskoj uniji zaprepašćeni su samo oni Srbi i srpski rukovodioci koji su gotovo oberučke pristali da daju blagoslov Hrvatima pri njihovom odlasku u Evropsku uniju kako su nam dobrosusedski odnosi na takvom nivou da Hrvatska može slobodno da bude primljena. Verujući da će nam biti uzvraćeno na isti način.

Pa, eto nam ga sad! Baš nam je uzvraćeno.

Umesto što su zaprepašćeni, i Vlada Srbije i njen predsednik, kao i neki drugi rukovodioci, da ne spominjem Aleksandra Rankovića, Petra Stambolića, Koču Popovića i mnoge druge iz onih sada davnih vremena, pa da ne spominjem Miloševića, Koštunicu, Đinđića, Tadića… bilo bi bolje da su se okružili kvalitetnim savetnicima i vrhunskim bezbednosnim organima. Da je u prošlosti bilo tako, zaprepašćenja današnjeg ne bi bilo. Tada bi oni znali da se vlastima Hrvatske, Federacije BiH, vlastima Alabanaca na Kosovu i Metohiji i u Albaniji ne može i ne sme verovati – zbog svog naroda, svoje države i zbog sebe. A u isto vreme nikad im se osvećivati i mrzeti ih. To – ne! Nego: iz ruke u ruku! Razmena u isti trenutak: ti kod mene na pomen mojim žrtvama, ja kod tebe tvojim, tvoj predsednik govori u mom parlamentu, moj u tvom, tvoja preduzeća kod mene, moja kod tebe… i tako dalje.

Jer, među ostalim veštinama i znanjima, svaki predvodnik stranke, partije, koalicije… u izbornim trkama trebalo bi da veoma dobro poznaje naše susede. I na tom poznavanju da priča o dobrosusedskim odnosima i pomirenju. I da radi na njima. Jednako kao što o njima pričaju i na njima rade i naše komšije.

Hrvatska će se i dalje, u to nema sumnje, uslovljavati i kočiti Srbiju na putu ka Evropskoj uniji. A u Srbiji ćemo se, bojim se, i dalje zaprepašćivati. Jer ne poznajemo ni Hrvatsku ni Hrvate. Bar neki među nama.

Ukoliko Evropska unija u međuvremenu nešto ne preduzme… Ako može i sme. Jer i nad popom ima pop. Koji se, verovatno, zaprepašćuje zbog toga što se u Srbiji zaprepašćuju.

A u prošlost se mora gledati, ka njoj se okretati i od nje i iz nje učiti. Bez obzira koliko je poštujemo i volimo i koliko joj verujemo kao učiteljici života.

U suprotnom – zaprepašćivaćemo se još i više. I to pogleda uperenog u budućnost. Plašim se: moguće je i u sve prazniju budućnost.

(Intermagazin)

loading...

About admin

Check Also

[FOTO REPORTAŽA] “Odgovor 2021“: Prikaz sadejstva vojnih i policijskih snaga Srbije

Višenedeljna vojno-policijska združena taktička vežba (ZTV) sa bojevim gađanjem „Odgovor 2021“, koja je održana na vojnim ...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *