Find the latest bookmaker offers available across all uk gambling sites www.bets.zone Read the reviews and compare sites to quickly discover the perfect account for you.
Home / Vijesti / Kako bi izgledali Balkan i Evropa da Englezi nisu izdali Dražu

Kako bi izgledali Balkan i Evropa da Englezi nisu izdali Dražu

Već neko vreme je u modi pisanje „šta bi bilo da je bilo” istorija, koje pokušava da odgovori na to kako bi svet izgledao da su neki istorijski tokovi pošli nekim drugim pravcima.

Piše: Aleksandar Pavić, Sve o Srpskoj

Scenario kojeg vredi, u tom ključu, ponovo razmotriti je sledeći: šta bi bilo da Zapad nije podržao Tita, već Dražu? Prethodno je, između ostalog, razmatran ovde, ovde i ovde), ali ovoga puta mu se treba ponovo vratiti u svetlu najnovijih, sve brutalnijih zapadnih pritisaka da se preostali prostor bivše SFRJ – predvođen Srbijom i Republikom Srpskom – po svaku cenu ugura u NATO.

Da su zapadni saveznici, na prvom mestu Englezi, tokom Drugog svetskog rata, ostali dosledni u podršci jedinoj legalnoj vojsci na prostorima bivše Jugoslavije, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, umesto što su dali podršku Brozovim komunističkom revolucionarima – danas skoro sigurno ne bi morali da troše vreme i energiju sklapajući saveze sa lokalnim islamistima i džihadistima, teroristima, trgovcima ljudskim organima, i ustaškim, handžar-divizijskim i balističkim nastavljačima u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.

Da nisu izdali „prvog gerilca Evrope” iz patološke srbo- (odnosno ruso-) fobije i straha od snažne države predvođene srpskim faktorom, makar i čvrsto prozapadne orijentacije – ne bi posle rata dobili komunističku SFRJ, koja, ako ništa a ono iz ideoloških razloga, nikad nije mogla da postane punopravna članica NATO.

Dobili bi umesto toga, ne nikakvu „veliku Srbiju”, već ono što je bio program za koji se borila i JVO, predvođena Ministrom vojske, mornarice i vazduhoplovstva Jugoslovenske vlade u izbeglištvu – preuređenu Jugoslaviju suštinski socijaldemokratskog opredeljenja. Dobili bi prozapadnu državu, u kojoj bi se sprovela prava denacifikacija, i koja bi najverovatnije ušla u NATO najkasnije kad i Grčka, 1952. godine, a kasnije i u Evropsku ekonomsku zajednicu, buduću EU.

Demokratska, denacifikovana Jugoslavija bi verovatno bila uključena u američki Plan za obnovu Evrope, poznatiji kao Maršalov plan, i verovatno bi mogla da računa na dodatna sredstva kao „granična” zemlja prema novouspostavljenom istočno-evropskom komunističkom bloku, odnosno tzv. Gvozdenoj zavesi.

Uz to, verovatno bi posleratnoj Jugoslaviji bilo potrebno manje pomoći za obnovu, jer bi se, bez na prvom mestu engleske podrške komunističkim revolucionarima, građanski rat sveo na borbu između (većinski nesrpskih) pro-okupatorskih i (većinski srpskih) anti-okupatorskih snaga. Srbi bi ostali većinski demokratski opredeljeni – iako sa jakom komunističkom, odnosno levičarskom strujom među elitom – i verovatno bi, na državnom nivou, zadržali sličan, negativan odnos prema SSSR kao i pre rata, uz jak uticaj ruske „bele” emigracije u zemlji.

Današnja Bosna i Hercegovina ne bi postojala, jer ne bi ni bilo potrebe za njom, tako da ne bi imali ni današnji problem „mini-SFRJ” koja se mora veštački održavati, i to isključivo spolja.

Ne bi ni bilo 100.000 mrtvih iz rata 1992-1995, jer takvog rata verovatno ne bi ni bilo, kao ni današnjeg masovnog odlaska iz „nemoguće države”.

Problem Velike Albanije takođe ne bi postojao, jer bi Šiptari sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata morali da plate za svoje savezništvo sa nacistima i svoje masovne zločine, i verovatno bi, opravdano, doživeli sudbinu Nemaca Čehoslovačke i Poljske posle rata.

Posledično, ni Makedonija ne bi imala međunacionalne probleme koje danas ima. O nekakvoj „crnogorskoj” naciji se ne bi ni raspravljalo, jer Đilas i Broz nikad ne bi došli u poziciju da je naprave.

Ne bi Englezi i Amerikanci, da nisu izdali Dražu, prozapadnu Srbiju i sopstvene demokratske principe, morali danas da lupaju glavu o tome kako suzbiti „maligni ruski uticaj” u regionu, već bi u Beograd već decenijama dolazili kao u npr. Atinu, pa i u, do nedavno, Ankaru.

Ne bi, tako, ni zamenik američkog državnog sekretara, DŽon Saliven, morao da napadno izjavljuje urbi et orbi kako „SAD primarno zanima članstvo BiH u NATO”. I ne bi Saliven u tom cilju morao da sarađuje sa „zaštitnicima mudžahedina” poput DŽaferovića, ili komunističkim nostalgičarima poput Komšića.

Ne bi čak morao ni da se muči sa Miloradom Dodikom i raznim „dodicima”, jer bi već decenijama cela Jugoslavija bila u NATO-u, pa za Republiku Srpsku ne bi ni bilo potrebe da se, u goloj samoodbrani, pravi 9. januara 1992.

Federika Mogerini i čitava masa zapadnih diplomata ne bi morali da se brukaju „pregovarajući” i rukujući se sa kasapima poput Tačija, Haradinaja, Veseljija – jer ne bi ni postojao problem koji sada moraju da „rešavaju”.

Ne bi ni njihovi prethodnici morali da stvaraju terorističku OVK i organizuju agresiju na SRJ da bi se, rečima jednog visokog američkog vojnog zvaničnika, po svedočenju Vilija Vimera, „ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata… te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945.g.”, kada na teritoriji Jugoslavije – kao rezultat zapadne podrške Titovim komunistima – nisu stacionirani američki vojnici. A to znači da ne bi Zapad izgubio kredibilitet otvoreno rušeći međunarodno pravo, što je, po rečima moskovske „Pravde”, „ubilo ruske odnose sa Zapadom”, i širom otvorilo vrata dolasku „omraženog” Putina na vlast. Niti bi morali da zločinački bombarduju kinesku ambasadu u Beogradu, i tako i Kinezima pokažu svoje pravo lice, još pre 20 godina.

E, šta bi bilo da je bilo… Koliko bi nam svima, ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, već i u Evropi i šire, danas bilo lakše, da nisu Anglo-Amerikanci bili i ostali toliko „pragmatični”… Da su se samo držali sopstvenih principa na kraju Drugog svetskog rata – a, ako ne tad, bar tokom jugoslovenske krize 1990-ih – ne bi danas Balkan ponovo bio „bure baruta”, za šta sada hladnokrvno (opet) pokušavaju da svale krivicu na „primitivne Balkance”, a na prvom mestu Srbe.

I sad bi oni da se ponašaju kao da ništa od toga nije bilo.

Kad smo mi, Srbi, hteli sa njima, sa „demokratskim Zapadom”, oni su nam okrenuli leđa i podržali – komuniste. Sada bi, uz pomoć uglavnom bioloških ili duhovnih potomaka/proizvoda tih istih komunista, da nas na silu teraju u njihove sulude avanture izazivanja Rusije i Kine, koje se vrlo lako mogu završiti nuklearnim ratom.

Možda su nam, iz sadašnje perspektive, učinili uslugu što su nam 1943-45. okrenuli leđa. Ali, mi im to svakako nismo tada tražili. Naprotiv.

A da su bili ispravni prema nama tada, bili bi verovatno kasnije ispravni i u drugim stvarima. Na primer prema Rusima, posle pada SSSR. Pa ne bi bilo ni Varšavskog pakta ni NATO-a, a ujedinjena Evropa bi se prostirala od Lisabona do Vladivostoka, i privredno se još uspešnije povezivala sa Kinom.

U tu i takvu Evropu bi i Srbija i Republika Srpska i srpska Crna Gora i danas rado, sa osmehom ušli, čak i posle svih gore-navedenih izdaja. Ali se ne prostire, dok Balkan opet tinja. I to zbog Zapada, a pogotovo NATO-a i onih koji ga vode. A ne Srba.

Izvor: Sveosrpskoj.com

loading...

About admin

Check Also

VUČIĆEV SAVETNIK TVRDI DA ĆE BITI ISTORIJSKOG KOMPROMISA: Sporazum sa tzv. Kosovom neće skoro, ali će ga biti!

“Doći će do sporazuma Srba i Albanaca ali ne uskoro”, izjavio je Dragutin Matanović, savetnik ...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *