Home / Vijesti / Regija / KAKO ZLOČINAČKI REŽIM MILA ĐUKANOVIĆA UBIJA SRBE U CRNOJ GORI: Umesto sveće na grobu Aleksandra Saše Pejanović

KAKO ZLOČINAČKI REŽIM MILA ĐUKANOVIĆA UBIJA SRBE U CRNOJ GORI: Umesto sveće na grobu Aleksandra Saše Pejanović

Svake srede pišem po jedan autorski tekst za Pravdu i gde ćeš većeg znaka od Boga o čemu pisati danas od činjenice da je ova sreda 30. maj, dan mučenike smrti Aleksandra Saše Pejanovića. Za vas koji ne znate ko je on, imate u dnu teksta dva video-snimka u kojima on sam, za života, priča kakvu je muku, mučenja i progon proživeo u Crnoj Gori samo zato što nije izdao.

Piše: Igor Stančić

Kao munja iz neba me je pogodila vest pre tačno 7 godina da je ubijen Aleksandar Saša Pejanović. Sećam se kao da je juče bilo, zove me prijatelj iz Crne Gore i kaže: “Ubiše dušamani Sašu Pejanovića.” Da nisam sedeo u stolici pao bih. Ceo svet se okrenuo oko mene. Više nisam video ljude u bašti kafića, više nisam čuo šta mi priča sagovornik preko puta, sva misao mi se pretvorila u njegove reči iz videa koji je snimio: “Moj motiv je živa vjera u dobroga Boga Isusa Hrista i ja njemu sve prepuštam da bude po NJegovoj volji. Pa čak i ako bude NJegova volja da ponovo dođem na neko njihovo mučilište, ja ću to shvatiti kao Božiju volju i Božiji dar, jer će me tako vjenčat slavom na Nebesima, a njih vječnom sramotom, nadam se ovdje na zemlji, a i na Nebesima ih ne čeka ništa dobro.”

Znao sam tog trenutka da je zemaljska Srbija izgubila jednog velikog viteza i borca, a nebeska Srbija dobila još jednog mučenika svetitelja.

Bio sam iznenađen. Ne zato što se nisam nadao da je zločinački režim Mila Đukanovića sposoban da uradi tako nešto, već zato što sam se nekako nadao da neće da se odluče na taj korak. Vlasti u Crnoj Gori su prvo tvrdile da je ubijen u obračunu i da je napao policajca koji je morao da se brani.

Ubrzo se pojavio snimak sa nadzorne kamere koji je pokazao da se radi o klasičnoj ekzekuciji. Na snimku se vidi kako Saša sedi, a policajac u civilu Zoran Bulatović mu prilazi, ulazi u kraću raspravu sa njim i onda puca u njega, nakon toga baca inventar po bašti kafića da bi izgledalo kao da je došlo do tuče i da je reagovao u nužnoj odbrani.

Bulatović je kasnije osuđen, ali da nije bilo snimka svi se slažu da bi bio oslobođen. Mnogi ozbiljni ljudi, u privatnim razgovorima tvrde da je ubijen po nalogu vlasti u Crnoj Gori.

Šta je bio razlog takvog ubistva? Isti razlog kao i onaj mučenja u policiji pre toga. Aleksandar Saša Pejanović je bio pravi Srb Hristov. Nije prihvatio ponude vlasti da mu daju bolji položaj u policiji, čak je izgubio i posao u njoj, ali je odbio da se odrekne tri njemu najvažnije stvari Hrista Boga, Srpstva i Kosovskog Zaveta koji je osnova svakog pravog Crnogorca. Nije hteo da postane Milogorac i da za šaku srebrnjaka proda dušu.

Kasnije sam saznao da je Saša tog dana bio u manastiru Ostrog i ispovedio se i pričestio. To me je samo učvrstilo u uverenju da mu je Bog darovao hrišćansku smrt na ovom svetu i večni život na budućem.

O njemu sam pre dve godine napisao sledeći tekst, ne znajući da ću jednog dana biti u prilici da ga podelim sa drugima.

Čuli ste za Vuka Brankovića, neki kažu da je bio izdajnik, drugi tvrde kako istorijske činjenice pokazuju da je ceo život bio ispravan i na kraju život završio u turskom ropstvu zato što je odbio da im se pokori.

Ja spadam u ovu drugu grupu. U njoj su inače ljudi koji žele da pokažu drugima kako su “pametni” i drže se činjenica a ne fantazija “prostog” naroda, ili ljudi koji jednostavno ne mogu da prihvate strašnu činjenicu da je Vuk Branković možda bio ispravan ceo život, ali je isto tako i bio izdajnik u najvažnijem momentu sopstvenog života. Ni sam ne znam da li sam jedno, drugo ili i jedno i drugo.

Ko god kaže kako je jedini greh i jedina izdaja Vuka Brankovića bio to što je preživeo Kosovski boj kaže istinu, bio svestan toga ili ne.

Vuk Branković je na Kosovu izdao i Boga, i zemlju, i ženu koju voli, i porodicu, i potomstvo, i samog sebe. Kada se čovek bori za sve svoje nema prava da kalkuliše, nema prava da traži lakši put. Što važnija bitka to manje prava čovek ima da kalkuliše ili da traži neku lakšu bitku da bi u njoj pobedio, a u najvažnijim bitkama života čovek mora da se bori do kraja jer jedine dve opcije najvažnijih bitaka su: pobeda ili smrt. Vuk je u najvažnijoj borbi svojeg života rešio da nađe lako rešenje. Zbog toga je izgubio sve i izdao sve. Zbog odluke jednog čoveka da živi kako bi se borio sledeći dan u boju gde to nije bila opcija Srbija je pala, njegova porodica nikada nije postala vladarska, njegova unuka je završila u haremu, njegovi unuci bili oslepljeni, on završio život umirući od gladi u tamnici i ako ne pre, a ono u trenutku smrti, shvatio da je tražeći lako rešenje izgubio sve.

To je narod odlično shvatio i opisao u pesmama. Svaka druga analiza njegove ličnosti i događaja je obično mlaćenje prazne slame ili pokušaj šminke da bismo sami sebi bili lepši kroz lepšeg Vuka Brankovića. Jednostavno, Vuk je bio čovek i pogrešio, možda samo jednom u životu, ali sasvim dovoljno.

E, to je ono što ja stvarno mislim i o Slobodanu Miloševiću, Zoranu Đinđiću, Aleksandru Vučiću, Karađorđu, Nikoli Pašiću, svim našim vladarima nakon Kosova, Dimitriju LJotiću, Milanu Nediću, Kosti Milovanoviću i inim drugima kojima je Bog dao šansu da se bore u bici koja se ne traži, ali od koje se i ne beži, a oni izabrali da traže lakši način i lakšu bitku i odabrali da budu mali ljudi a imali priliku za veličinu.

Kada sam ovo počeo da pišem nisam znao ni kako će da izgleda, a ni koji će biti kraj, ali sada shvatam da je cela poenta mojeg pisanja da odam poštu onima koji su se borili i pobedili ili borili i umrli omogućili da Srbija živi i da mi, makar i nedostojni njih, živimo.

Taj osećaj nedostojnosti i potrebe za veličinom je, sada shvatam, glavni razlog zašto ja delim često priču o Aleksandru Saši Pejanoviću, on je bio običan čovek koji niti je tražio, niti je bežao od bitke vredne života, ali kada je došao u situaciju da se bori nije sumnjao u Boga, niti u sebe. Nije se pitao da li je dostojan bitke, da li ima snage, da li ima lakšeg načina. Znao je da je bitka izabrala njega, a ne on nju, da od takve bitke možeš da pobegneš samo ako pobegneš od sebe, a on nije želeo da beži od sebe i od veličine koju je Bog dao svakome čoveku sa pravom da je prihvati ili odbije. On je prigrlio veličinu. On je znao da samo kroz tu i takvu borbu čovek može da dobije Carstvo Nebesko, svetački oreol i postane ono što mu i jeste svrha na ovoj zemlji – bog po blagodati Božijoj. On je poginuo da bi vaskrsao i da bi kroz njegovu smrt i njegov primer i drugi živeli.

Ja ovde neću da završim sa večna mu slava i hvala, ili sa onim čuvenim Bog da mu dušu prosti i neka mu udeli Rajsko naselje, jer i kada sam tako završavao priče o njemu znao sam, u dubini duše, da je to neispravno, mada društveno prihvatljivo, i osećao stid. Jer on je izborio Carstvo Nebesko i naše molitve njemu nisu potrebne.

Ja ću da kažem ono što treba da se kaže, pa makar bio prvi i ma šta ljudi mislili.

Sveti Aleksandre Pejanoviću, mučeniče i sveti ratniče, moli Boga za nas grešne, sada i uvek.

Ja sam siguran, sve i da ga Crkva ne kanonizuje njega će Bog da projavi kao svetitelja Crkve Hristove.

I šta bih ja mogao da dodam na to? Možda samo želju da srpski narod pokaže da je dostojan takvih žrtvi, kao one koju je podneo Aleksandar Saša Pejanović. Ako nikako drugačije, barem da dokažemo kako je istina ono što je on rekao, da živi u srcima miliona ljudi.

Podelite ovu priču da je što više ljudi vidi.

Pogledajte dva video-snimka da shvatite težinu muka koje je podneo neko samo zato što je Srbin i svu veličinu njegove žrtve i ne zaboravite da je neprijatelj hteo da ga kupi ali on nije imao cenu.

Razgovarajte sa narodnim poslanicima, odbornicima i vlastima u vašim gradovima da predlože da se ulica u vašem gradu nazove po njemu, jer ako drugima trebaju Kapetan Amerika i slične gluposti, nama ne trebaju, mi imamo prave heroje od života veće koji zaslužuju da se pamte.

Neka se u Skupštini pokrene rasprava o njemu, da se njegovoj porodici dodeli nacionalna penzija, stan i stipendije.

Pridružite se stranici na Fejsbuku koju su osnovali njegovi prijatelji OVDE.

Uradite šta god mislite da treba da se uradi u znak sećanja na žrtvu ovog heroja i mučenika Hristovog i srpskog.

I na kraju, zapalite sveću u crkvi za njega. NJemu ona najverovatnije ne treba, jer je sigurno da ga je Gospod ovenčao slavom, ali nama definitvno treba.

Izvor: Pravda

loading...

About admin

Check Also

NOVA DRAMA U PODGORICI: Crna Gora se nalazi NA IVICI GRAĐANSKIH SUKOBA

Crna Gora se nalazi na ivici građanskih sukoba nakon hapšenja Nebojše Medojevića! Na to je ...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *