Home / Zanimljivosti / SRBIJU OD NACIZMA NISU OSLOBODILI PARTIZANI,nego Crvena armija i četnici

SRBIJU OD NACIZMA NISU OSLOBODILI PARTIZANI,nego Crvena armija i četnici

Tito je doveden na ovaj prostor da u narod usadi komunizam, razruši veru u Boga i ispuni zadatke koje su mu zadali moćnici, sva upustva dobijao je od njih.

Sa svoja dva najbliža saradnika, Slovencem Edvardom Kardeljom i Hrvatom Vladimirom Bakarićem usmeravao Jugoslaviju prema raspadu – kada to budu dopustile međunarodne okolnosti. Ova ideja je pretočena u Ustav SFRJ iz 1974. godine, gde je precizirano da jugoslovenske republike imaju pravo na samoodređenje do otcepljenja. Taj ustav nije mogao da bude donesen bez njegovog parafa.

Badinterova komisija je početkom devedesetih godina na osnovu tog Ustava utvrdila da jugoslovenske republike imaju pravo na međunarodno priznanje – bez promene avnojevskih granica. Tako je Titova politika rezultirala 90-e godine.

Sve dok je trajao Hladni rat, Jugoslavija je bila zaštićeno i maženo dete američke i zapadne diplomatije. Nisu Tito i Partija bili glavni uzrok heroizma i žrtve, već rodoljublje, želja za slobodom i pravdom. Par­ti­zan­ski po­kret ni­ka­da ne bi bio jak, ni­ti bi po­bie­dio ko­mu­ni­zam u Ju­go­sla­vi­ji, da ni­je bi­lo srp­ske lju­ba­vi pre­ma Ru­si­ji. Početkom jula je Moskva pozvala sve napredne snage u borbu protiv nemačkog ugnjetača, Srbi se se masovno odazvali i bili najbrojniji u partizanima: Srbi 78,12%, muslimani 15,99%, Hrvati 4,63%. i ostalih 1,27%.

Posle je Tito okrenuo leđa Staljinu, prevario ga i uhvatio se SAD i Britanije. Beogradski novinar Pero Simić, poznat kao biograf Josipa Broza Tita, i to najbolji, jer je u domaććim i ruskim arhivima uspeo da sakupi sve bitne podatke o ovom diktatoru, sakupio je i sve Titove depeše poslate u Moskvu i precizno je sabrao: vođa komunista u njima je znatno češće osuđivao Dražu, nego Hitlera i Pavelića zajedno!

Partizani ni 1941. godine ni kasnije nisu napadali Nemce, već četnike, dok su se protiv Nemaca borili u samoodbrani. Ne postoji uopšte ofanzivna operacija komunista u Jugoslaviji do dolaska Crvene armije. U jesen 1944. počeo je brutalni krvavi marš Titovih jedinica na Srbiju, predvođeni srpkim bitangama, nedovršenim studentima, kalfama i šegrtima poput Krcuna i Rankovića, ali i ustašama koje su nedavno promenile uniformu kao što je bio Mate Mesić. Nakon što je u jesen 1944. Crvena armija osvojila Srbiju, Tito dolazi na gotovo, tretira je kao okupiranu neprijateljsku zemlju i pristupa sistematskoj fizičkoj likvidaciji srpske elite (streljanja). Tako je jedna okupacija zamenjena drugom, s tim što je ova odnela neuporedivo više srpskih života. Pobijen je ili iz zemlje isteran veći deo stvarne srpske elite, od čega se država Srbija ni do danas nije oporavila.

U govoru na Banjici novembra meseca Tito je rekao:

„Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti“, dok je prva izjava „poludivljeg“ Slobodana Penezića Krcuna glasila:

„Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo“.

”Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali” (beleži Brozov biograf Dušan Bilandžić njegovu izjavu na sednici Politbiroa KP, 30. oktobra 1944. u Beogradu). Prvih šest mesevi njegovog „oslobođenja“ odnosi više srpskih života nego tri prethodne godine nemačke okupacije. Major Ozne Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila, a Beograd je imao 16 kvartova. Ali, nije samo u Beogradu bilo streljanja, nema grada gde ih nije bilo. Jovo Kapičić je u medijskim nastupima sam priznao da je učestvovao u zločinima i da je svoju funkciju obavljao bez zakonskih ograničenja. Dok u Srbiji krv teče u potocima, u Zagrebu je relativno vrlo malo likvidacija, pa Ranković traži smenu šefa tamošnje OZNE-e!

Partizani i ustaše u Zapadnoj Bosni 1942-1943.

Partizani i ustaše u Zapadnoj Bosni 1942-1943.

Da li je Valter štitio ustaše iz senke?!

Ustaškog poglavnika Antu Pavelića nije se trudio ni da zadrži u zemlji ni da mu sudi, pa nam ostaje da i danas nagađamo na šta se sve obavezao prilikom svoje ratne posete papi Piju XII  avgusta 1944, a pre nego što su ga ustoličili u Beogradu. Na Kosovu i Metohiji komunisti su doselili iz Albanije više od 300.000 mladih Albanaca, dok su zabranili povratak preko 200 000 Srba. Hrvatskoj državi Tito je prisajedinio srpsku pokrajinu Baranju, zatim Istru, Dalmaciju i gotovo celu jadransku obalu sa ostrvima.

Pre rata nisu postojale BiH, Crna Gora, Makedonija, već je bilo devet banovina, od kojih šest sa srpskom većinom i srpskom upravom. Granicu na Drini uvela je NDH 1941, a ostavili su je komunisti 1945. godine. Samo su u Srbiji stvorene dve autonomije, pokrajina Vojvodina i oblast Kosmet, a u poslednjem trenutku odustalo se od treće – Sandžaka. Broz je sistematski smanjivao broj Srba u Jugoslaviji, formiranjem novih nacija, a sve sa ciljem veštačkog umanjivanja broja Srba. Ovo je novim komunističkim vlastima bilo neophodno kako bi dominaciju Srba, njenu zastupljenost kod glasanja, u državnim i drugim strukturama što više umanjili.

Samozvani maršal nije nikada pomišljao da udari na NDH i osvoji Zagreb (a oslobađanju Jasenovca da i ne govorimo) – bitno je ući u Beograd, i slomiti Dražinu vojsku,Srbiju!

Interesantno je da se Tito sve vreme rata nalazio na teritoriji NDH,u kojoj se nalazila i BiH. Kada je reč o ustašama, komunisti su sa njima bili u dobrim odnosima godinama pre rata. U broju 28. za 1932. godinu, u glasilu Centralnog komiteta KPJ pisalo je doslovce i ovo:

”Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu”.

U ugovoru potpisanog 17. aprila 1941, sedam dana posle osnivanja Pavelićeve NDH, kojeg su u ime ustaša potpisali Mile Budak i Mladen Lorković, a u ime Komunističke partije Hrvatske Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić stoji ovo: Komunisti neće preduzimati nikakve akcije protiv NDH.

Krajem marta 1942. godine,Tito je poslao svoja dva zvanična pregovaračka predstavnika, Ivo Lolu Ribara i Petra Velebita, na pregovore o sklapanju sporazuma sa vlastima NDH o ustupanju određene teritorije u okviru NDH partizanima u slučaju da ovi budu proterani iz Crne Gore zbog narodnog revolta („Titova pasja groblja“), a koja je bila pod italijanskim protektoratom. U Rogatici – 5. aprila 1942. godine, Tito, Petar Velebit i član engleske vojne misije pri Brozovom štabu – major Aterton, sastaju sa zvaničnim predstavnicima NDH, gde je napravljen ustaško-partizanski sporazum o konkretnim uslovima pod kojima Brozovi partizani mogu preći preko NDH teritorije do njima dodeljene oblasti koju su kasnije komunisti proglasili za „oslobođenu“ – „Bihaćka Republika“. Partizanima/Brozu/ je ustupljena teritorija u okviru NDH koja je obuhvatala oblast između gradova Karlovca, Livna, Petrinje, a centar joj je bio u gradu Bihaću

Đilas i Velebit u martu 1943. godine u Zagrebu ubeđuju Kašea i Horstenaua:

„Mi se ne borimo protiv vas, Nemaca. Mi se samo branimo. Nemojte nas goniti i nećemo pucati na vas. Naši neprijatelji su četnici. Mi se borimo samo protiv njih.“ („Ein General im Zwielicht“, Band 3, Bohlau Verlag Wien-Koeln-Graz 1988; M. Đilas „Partizanski rat“, Beograd 1979. godine). Dogovor je poštovan, bez obzira na to što ga je Ribentrop osudio i odbio, ali je „fer plej“ održan.

Crvena Armija- Defile Terazije

Srbiju je u Drugom svetskom ratu oslobodila Crvena Armija

Veoma mnogo se govorilo o general – pukovniku JNA Peku Dapčeviću, koji je gotovo sam oslobađao Beograd, a veoma malo o generalu – majoru Crvene Armije, komandantu 4. mehanizovanog tenkovskog korpusa, Vladimiru Ivanoviču Ždanovu koji je, zapravo, i oslobađao jugoslovenski glavni grad od nemačkih trupa. Peko Dapčević uistinu je učestvovao u oslobađanju Beograda. Ali, samo učestvovao .Nije ništa mnogo drugačije bilo i sa ostalim gradovima, uključujući i Niš, scenario je uglavnom bio isti: Rusi ginu, jurišaju i oslobađaju, naši „oslobodioci“ tu služe kao neka vrsta pomoćnih trupa jer šta će prekaljenoj Crvenoj armiji pomoć neobučenih, skrpljenih jedinica čiji pripadnici imaju malo ili nimalo iskustva u borbi?

Nakon što Rusi oslobode grad, nađe se neki komesar da na čelu kolone u isti ujaše na belom konju. Frontalnu borbu nisu vodili, niti su imali dovoljno oružja, naravno, ni vojničke snage, već pripucaju, ubiju mučki iz zasede i pobegnu, a narod po običaju ostave na cedilu, na milost i nemilost okupatora. O tome koliko je famozna partizanska vojska bila slaba, neorganizovana i amaterska dovoljno govori tragična (i nepotreba) epizoda Sremskog fronta,gde je stradalo 7.500 srpskih omladinaca , ali to je već tema za drugu priču.

Tito “oslobodioc” je tek uz pomoć Rusa uspelo da zavlada Srbijom i Beogradom. Pre toga pokušao je sam, bezuspešno, tri puta da uđe u Srbiju: u jesen 1943, u martu/aprilu 1944. i u julu/avgustu 1944.

Malo je poznato da je u Titovom dovođenju Tita na vlast u Beogradu učestvovalo čak 414.000 sovjetskih vojnika. A još manje da je Tito za ovu ključnu ratnu operaciju uspeo da odvoji samo 26.000 boraca iz raznih delova Jugoslavije i tek oko 15.000 pristalica iz svojih jedinica u samoj Srbiji. Navedite makar jedno gradsko naselje koje su partizani oslobodili od Nemaca pre nego što je Staljinova vojska prešla Dunav, 4/5. septembra 1944. godine. Bez Crvene armije je bilo nezamislivo da komunisti zauzmu Srbiju.

Čet­ni­ci su oslo­bo­di­li po­je­di­ne gra­do­ve u Sr­bi­ji pri­je do­la­ska i par­ti­za­na i Cr­ve­ne ar­mi­je. Do­če­ka­li su cr­ve­no­ar­mej­ce pri­ja­telj­ski i brat­ski, ali je ipak bi­la pre­sud­na ide­o­lo­gi­ja. Srbija i srpski đaci su posle Drugog svetskog rata iz istorije učili da su gradove i mesta poput Loznice, Gornjeg Milanovca, Čačka, Lazarevca, Kruševca i mnogih drugih od Nemaca oslobodili partizani, međutim,to nije tačno, sva ta mesta od fašista oslobodili su četnici Dragoljuba Draže Mihailovića!

Treba biti realan i priznati da su nam pobedu donele trube maršala Tolbuhina, a ne Bata Živojinović, Prle, Tihi i četa tifusara kako se to lažno predstavlja u opet aktuelnim „antifašističkim“ bajkama. Mi nismo nikog pobedili, naročito ne fašiste i naciste. Mi smo jedino uspešno pobeđivali same sebe…

cetnicka ofanziva na nemce mole-za-pomoc-avijacije-za-nasl-a-cela-str-unutra

DOKUMENTI KOJI GOVORE U PRILOG ČETNIČKOJ OFANZIVI NA SARAJEVO

Jedna od stranica ratnog dnevnika 369. divizije za 5. oktobar 1943. godine. ”09,40:

3. bataljon 370. grenadirskog puka javlja preko radija: Od 4:00 jak napad pomagan teškim oružjem. Napad se pojačao od 7:00 sati. Severoistok Višegrada četnici uzeli. Molim pomoćnu vojsku iz Rogatice. Molim pomoć iz vazduha… 10:10: Operativno odeljenje za 3. bataljon 370. grenadirskog puka preko radija: Zatražena je pomoć Luftvafe, ali trenutno je vreme loše.”…..

Prema Bundes arhivi u Frajburgu,do kojih je došao publicista i istoričar Miloslav Samardžić, četnici Draže Mihailovića su septembra i oktobra 1943. godine pokrenuli najveću ofanzivu na Nemce u Drugom svetskom ratu i opkolili Sarajevo, u kojem tada nije bilo komunista….i probili nemačko-hrvatsko-muslimanski front na liniji Jabuka – Mesići – Rogatica.To je bila najveća ofanziva protiv Vermahta u Drugom svetskom ratu na Balkanu, do dolaska Crvene armije…

Izvor: The Balkans Chronicles

loading...

About admin

Check Also

BORBA MEDVEDA: Pošibali se nasred ulice zbog ženke, ali jedan detalj je NESVAKIDAŠNJI (VIDEO)

Video je prvi put objavljen na Fejsbuku u petak i pregledan je više od tri ...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.