Find the latest bookmaker offers available across all uk gambling sites www.bets.zone Read the reviews and compare sites to quickly discover the perfect account for you.
Home / Vijesti / Regija / NESTVARNO DOBRE VESTI STIŽU ZA SRBIJU – BEOGRAD SE UZDIŽE IZ PEPELA: Balkan ključa kao nikad do sad!

NESTVARNO DOBRE VESTI STIŽU ZA SRBIJU – BEOGRAD SE UZDIŽE IZ PEPELA: Balkan ključa kao nikad do sad!

Federika Mogerini je došla i otišla. Ovaj put se zbog pompezne EU posete nije tresla ni balkanska zemlja, niti se rodio miš. Jedino su nam evrofanatici i političari koji igraju na EU kartu, iznova, ali ovaj put smušeno i tiho, pričali bajke u koje i sami ne veruju.
Balkan ključa. Političke, međunacionalne i verske tenzije su ponovo – uprkos decenijskom nametanju toliko hvaljenih EU standarda – poprimile zabrinjavajuće razmere. U takvim okolnostima visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost krenula je u tzv. zapadnobalkansku „turneju“.

U Briselu su, izgleda, bili uvereni da je dovoljno da se ona pojavi pa da se situacija smiri. Umislili su da su svojevrsni bogovi sa briselskog Olimpa te će biti dovoljno – kao u antičkom pozorištu kada se stvari toliko iskomplikuju da se ne vidi racionalno rešenje – da neko od njih stupi na scenu i tako svi problemi volšebno nestanu.

Međutim, pokazalo se da je iluzija da u geopolitici postoji „Deus ex machina“ („božanstvo iz mašine“ tj. glumac koji se tako predstavlja a lebdi iznad pozornice i na kraju tragedije munjevito donosi spas).

Jedino neko vreme publika može da se pretvara da je suprotno, ali to doba je, valjda je konačno svima jasno, za Brisel prošlo. Otuda, kako nam iz središta EU ovih dana poručuju, Mogerinijeva se vratila jako razočarana i frustrirana. Stiče se utisak da je počela da shvata da lažni bogovi ništa ne vrede ako nema više onih koji su spremni da u njih veruju.

EU KOLONIJALNA ILUZIJA
EU se prema istočnoevropskim, a pogotovo balkanskim kandidatima za članstvo u Uniji, poslovično ponaša arogantno. Slično kako su britanski vicekraljevi Indije u 19. i prvoj polovini 20. veka postupali sa vladarima vazalnih (nominalno nezavisnih) državica koje su bile u njenom sastavu. Volja Londona i njegovih opunomoćenika za Indiju, bila je sve, dok su „prava“ tamošnjih lokalnih vladajućih struktura (o narodu i da ne govorimo) bila vrlo ograničena i izvedena iz njihove spremnosti da služe stranim gospodarima. Samo tako su mogli da ostanu deo vazalne „elite“.

Dok je Britanija bila moćna mogla je da uklanja vladare, prekraja granice, ukida podređene države i pretvara ih u direktno potčinjene teritorije, preseljava stanovništvo, nameće ekonomske odnose kakve želi, gazi lokalnu tradiciju. Ako je to i izazivalo otpore, relativno lako ih je u prvoj fazi svoje konsolidovane indijske vladavine slamala.

Kada je postalo jasno da je tako, već i pretnja silom ili sam strah od nje, obavljali su posao (druga kolonijalna faza). Sistem je funkcionisao na način kako su Englezi želeli uz minimalno njihovo angažovanje.

No, kako je Britanija gubila imperijalni prestiž, otpor je ponovo postajao snažniji (treća faza). London je morao da koristi sve veće resurse dok ih je, s druge strane, već posle iscrpljujućeg Prvog a tim pre Drugog svetskog rata, imao sve manje. Tako se engleska vlast nad Indijom urušila (četvrta kolonijalna faza), a i godinu-dve dana pre takvog epiloga, London je umnogome izgubio kontrolu nad terenom i delovao nemoćno.

Slično se dešava sa pozicijom Brisela u odnosu na moderne EU protektorate i kolonije. Unija je sada slaba kao iscrpljena i marginalizovana Engleska na kraju Drugog svetskog rata. Štaviše, za briselske samozvane gospodare Evrope stvari verovatno stoje gore. Kolonijalna Britanija je bila realna vojno-politička sila koja je postepeno gubila dah. EU to nikada nije bila.

Iako je u nekim razdobljima imala globalno respektabilnu ekonomsku ulogu, kada se radi o oružanoj moći, bila je i ostala patuljak spram velikih svetskih igrača. To važi kako za kapacitete Brisela, tako i nacionalne potencijale vodećih članica EU. Nijedna od njih nije u stanju iole efikasno da interveniše (uz potrebnu kondiciju da se u tome istraje), ako bi to poželele, ni u Makedoniji, a kamoli da učine nešto više od toga. EU je svoj vojno-politički prestiž bazirala na snazi Amerike. A ta sila više nije raspoložena da u praksi svoje mišiće stavlja u funkciju EU.

OD AMERIKE DO BALKANA
Tramp, uz sve povremeno taktički pomirljive poteze, suštinski ne odustaje od svojih suverenističkih namera, ali još nije uspeo da radiklanije promeni američku politiku. Uz nadu da hoće, pitanje je da li će u tome uspeti. Međutim, vidljivi i zakulisni sukobi između Bele kuće i „sistema“ – umnogome su paralisali tu velesilu.

Bar više nema potrebni zamah da na mnogim poljima efikasno nastavi po starom. Novi predsednik nije uspeo da se izbori ni za imenovanje 10 posto funkcionera koji su mu neophodni da bi stvarno upravljao zemljom.

Čak i mnogi od onih koji su prošli sistemski filter, nalaze se pod baražnom vatrom Trampovih protivnika. No, i oni su u problemu. Mnogima se ljuljaju pozicije i ako za sada uspevaju da ih održe. Deluju iz raznih pora sistema ili van njega, ali nemaju podršku sa najvišeg vrha države i sa tim skopčanu odgovarajuću logistku na koju su navikli. Sve u svemu, „biju Srbi al’ biju i Turci“. Vašington je u plamenu; strele odapinju i iz Trampovog tabora i na one koji su u njemu.

Kako će se i kada sve to razrešiti – videćemo. Ali ono što je već sada jasno to je da SAD, između ostalog, više nisu aktivne na Balkanu. Ni direktno, ni indirektno putem asistiranja EU. U takvim okolnostima je gospođa Mogerini krenula u ono što su neki u Briselu zamišljali kao „kaznenu“, a ispala je „komična“ ekspedicija. Autoritarno, ili bar sa takvim namerama, prohujala je kroz administrativne centre balkanskih država i entiteta tipa Kosova.

I šta je postigla? Ništa! Niko kod nas i u našem regionu nije opčinjen amorfnim „EU vrednostima“ o kojima se toliko priča, već štampom i šargarepom koje su – već kako za koga asimetrično – toliko puta EU kolonizatori potezali. No, sada je EU u sve većoj političkoj krizi te ima sve manje ekonomskih dobrobiti da ponudi i svojim novim članicama a kamoli kandidatima. Za štap smo već videli da je uvek bio tuđ! A kako se kaže: „koliko para toliko i muzike“ (isto važi i za batine).

Zato je Brisel frustriran. Njegovi puleni, pre svega oni u Sarajevu, Prištini i Tirani, koji su se do juče, gotovo sa suzama u očima, patetično zaklinjali u lojalnost, danas kada vide da evroatlantska imperija sve manje može da im pomogne, počinju da nastupaju samostalno.

Uplašeni su što ostaju bez podrške a još nisu realizovali svoje maksimalističke zahteve. Centralizacija BiH nije ni na vidiku. Velikoalbanski projekat je tek polovično ostvaren. Stoga se BH muslimanski i albanski ekstremisti sada ponašaju histerično, reskirajući da izazovu novu seriju eksplozija na Balkanu.

Plaše se da ćemo vremenom, pre svega mi Srbi, doći u povoljniju poziciju, dok će se njihova situacija proporcionalno tome pogoršavati. Uostalom, već i sada, bez mešanja eksternih faktora, mi smo najsnažniji u regionu.

Štaviše, ako dođe do značajnijih političkih promena u nizu članica EU, odnosno daljeg slabljenja Unije uz uporedo učvršćivanje Trampa u Americi – što je sve u celini ili delimično realno – moguć je na aktivan (a ne kao sada pasivan) način drugačiji odnos Zapada prema nama, odnosno da mentori naših regionalnih oponenata postanu naši korektni partneri (ako ne i više od toga).
GUBITNIČKE ZAMKE
U svetlu rečenog, spomenuo bih analizu koja se pre mesec dana pojavila (a kod nas tek pre par dana primećena) u magazinu „Forbs“, jednom od, u globalnim razmerama, najuglednijih američkih časopisa. U njemu se sagledava američka balkanska politika u proteklim decenijama i konstatuje da je bila krajnje neprincipijelna tj. utemeljena na dvojnim standardima na način koji je uvek bio antisrpski.

Samoopredeljenje je podržavano na štetu Srba a u sličnim slučajevima negirano kada se radi o našem narodu. Isto važi i za odnos prema pojavama etničkog čišćenja i još mnogo čemu drugom. Posle osude takve američke politike – i to ne samo sa moralnog već i praktičnog stanovišta jer krizni potencijal Balkana nije umanjen već je čak i povećan, pogotovo u kontekstu uvoza islamskog radikalizma – autor teksta, ugledni spoljnopolitički komentator Dag Bandou, preporučuje Vašingtonu da aktivno promeni balkanski kurs svoje politike.

Jedino mirno rešenje su fer pregovori, u kojima SAD i EU neće više apriori biti na strani srpskih neprijatelja. Rasplet je moguć samo uz suštinsko uvažavanje srpskih interesa, a to podrazumeva, imlicitno ako ne i eksplicitno, i izvesnu podršku od strane Zapada nama a ne Albancima ili BH muslimana.

Naprosto, mi nastupamo već sada sa kompromisnih pozicija, dok oni i dalje imaju maksimalističke ambicije. Vašington i Brisel to moraju da promene tj. da ih stave na mesto koje im pripada, da bi mirno i kompromisno mogao da se rasplete balkanski čvor. U protivnom, stvari će se, nažalost, u nekom trenutku svakako rešiti uz, makar i ograničene, sukobe ili bar ozbiljne tenzije propraćene izvesnim nasiljem.

Albanci i drugi narod sa kojima imamo suprotstavljene interese to dobro znaju, pa zato danas forsirano idu i nas vuku ivicom provalije. Ponašaju se provokativno, od albanskog zveckanja oružjem na Kosovu uz pokušaje da preko noći prave vojsku, preko najava da će uzeti stvar u svoje ruke u Makedoniji, do pokušaja novog uzurpiranja zajedničkih institucija BiH od strane B. Izetbegovića i njegovih pristalica.

Svima im je cilj da zaplaše zbunjeni Zapad, pre nego što se na neki način stabilizuje i preorijentiše, izbijanjem nekontrolisane krize na Balkanu, te ga tako prisile da ih podrži kao što je to činio ranije, tj. na način da se požar gasi na srpski račun. U tome je ovdašnji albanski i BH bašibozuk spreman da ide toliko daleko da pokuša da isprovocira sukobe kojim bi, uz asistenciju starih snaga u američkoj administraciji, NATO i SAD bili uvučeni u intervenciju protiv Srba i Makedonaca.
NAŠA ODMERENA SNAGA
Sve to je teorijski moguće, ali je ipak malo verovatno. SAD i EU imaju suviše svojih problema a Beograd i Banjaluka, makar posmatrani sinergetski, vešto balansiraju. Postavljamo važna nacionalna pitanja ali se trudimo da delujemo kooperativno, odnosno ne dopustimo da se konopac toliko zategne da već danas pukne. Vreme radi za nas i dobro je da kulminaciju krize, ako do nje i mora da dođe, odložimo.

Srbi će za godinu-dve dana biti u boljem položaju u geopolitičkom, vojnom i svakom drugom pogledu. Priština i Sarajevo, naprotiv, u gorem. Naravno, to ne znači da smemo da dajemo bilo kakve ustupke, već da je potrebno da smireno branimo svoje pozicije, ne upadajući u zamku da nepromišljeno reagujemo.

Dobro je da već i sada psihološki delujemo i izazivamo paniku kod protivnika isticanjem naših legitimnih stremljenja. No, u njihovu realizaciju, i po pitanju KiM i RS, radikalnije treba krenuti tek u narednom periodu. Sada bi još to moglo da bude opasno jer se na Zapadu nije dovoljno promenio odnos mondijalističkih, antinacionalnih i nacionalno-odgovornih te autentično hrišćanskih snaga.

Mi treba da se trudimo da svestrano ojačamo naše državne kapacitete dok čekamo pravu priliku da ih na ovaj ili onaj način primenio. I, naravno, da na aktivan način budemo svesni da ovakva EU kakva je danas, odnosno tamošnja i dalje vladajuća „elita“ koja je decenijama saučestvovala u klasičnoj i mirnodopskoj agresiji protiv Srba, nema šta da nam ponudi. Dobro nam ne misli, a loše nije u stanju da nam ozbiljnije učini.

Prazne priče, koje nam je Mogerinijeva izrecitovala, tipa one da su vrata EU za nas otvorena – možemo okačiti „mačku o rep“. Niti je EU do sada prema nama bila iskrena kada je govorila da nas želi u svojim redovima, niti je jasno šta će biti sa Unijom. Još manje stoji da nam nešto pozitivno već danas nudi. Svoje pozerske „EU vrednosti“ slobodno neka briselske evro-unijate zadrže. Po tolerisanju svestranog ispoljavanja neonacizma u „evropskoj“ Hrvatskoj najbolje se da zaključiti kakve su one!
SUZBIJANjE SRPSKE NESLOGE
Ukratko, ne nasedajmo ni na prazna obećanja iz Brisela, niti na pretnje iz regiona onih koji su navikli da drugi za njih obavljaju posao. Samo je bitno da im ne dopustimo da te, odlazeće ili malaksale „druge“, još neko vreme, dok je to moguće na način koji je loš za nas, uvuku u balkanske (pred)ratne igre.

Ako promišljeno budemo delovali niko nam ništa neće moći. Daleko je od toga da smo mi naročito jaki i sposobni, već ovi oko nas su mnogo ranjiviji. Radi se o raznim veštačkim, od pačvoraka skrpljenim, bez ikakve tradicije i dubinskog utemeljenja, tzv. „nacijama“. Države ili kvazidržave su im provizorijumi, dok su im elite, po pravilu, potpuno bezvredne a skorojevićevski umišljene (čak i spram naše).

Od takvih neprijatelja, ako iza njih ne stoje tuđe falange, nemamo razloga da se plašimo. Opasna jedino može da nam bude naša nesloga, na koju me opako podsećaju razni naši političari tipa Dragana Mektića – ministra BiH iz redova SDS-a – koji, gle paradoksa, sa pozicije šefa sarajevskih bezbednosnih struktura, priziva nemire u RS i pokušava da svađa Beograd i Banjaluku ili nekakav funkcioner DS Branimir Kuzmanović koji priželjkuje da se u Srbiji zapuca kao u Makedoniji (naravno pucali bi Srbi na Srbe).

Umesto da doprinose nacionalnoj snazi u okolnostima kada se – polako ali sigurno – slaže po nas povoljniji geopolitički mozaik, oni neodgovorno rade na tome da iznutra budemo paralisani. Pored takvih Srba ni neprijatelji nam ne trebaju. Srećom, takvi naši „sunarodnici“ su za sada marginalni ali ne beznačajni. Plaši me to što nam je mentalitet takav da u nekim situacijama lako možemo u širim razmerama da se „zapalimo“ i opasno polarizujemo.

To nikakvo ne smemo da dopustimo sada kada nam se konačno otvaraju povoljnije karte! Vlast i opozicija, ne treba ni reći, normalno je da se nadigravaju, ali oko vitalnih nacionalnih interesa i osnova za njihovu realizaciju moraju da teže slozi. Setimo se samo paklenih podela iz devedesetih godina koje su nam, uz asistiranje neprijatelja, isisale veliki deo nacionalne energije. Nemamo pravo da ponavljamo takve fatalne greške!

Mislim na dobronamerne građane i političare, koji su obično većina u podeljenim nacionalnim taborima, u koje ih uvuku naše „zapaljive glave“ koje zloupotrebe do krajnosti neodgovorni političari.

Hladimo ih na vreme da razni zlonamernici i petokolonaši, koji grade svoju sreću na nesreći sopstvenog naroda, ponovo ne uspeju, sada kada se približava kakav-takav naš „trenutak“, da parališu, pa i ispumpaju, naše nacionalne kapacitete. A ako tako budemo postupali, onda ćemo sa briselskim birokratama (od Mogerinijeve pa nadalje), prištinskim teroristima, sarajevskim islamistima, zagrebačkim neoustašama i podgoričkim kriminogenim srbofobima – već nekako izaći na kraj.

(Pečat)

loading...

About admin

Check Also

(VIDEO) Vučić na kineskom potvrdio posetu Kini u aprilu

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić danas je u video poruci, obraćajući se na kineskom jeziku, potvrdio ...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *